Kutak za zdravstvene radnike

Autor: Nevena Medić Mušac

mag. pharm.

10.11.2019

Selen: sve njegove koristi, kako ga unositi i što kad ga nedostaje

 

Selen je esencijelni mikronutrijent koji možemo naći u tlu, vodi i namirnicama biljnog i životinjskog porekla.

Otkrio ga je 1817. godine švedski hemičar Jons Jacob Berzelius. Ime je dobio po grčkoj reči selene što znači mesec, zbog svoje svetlosive boje prilikom topljenja.

Istraživanja biološke uloge selena počela su 1950-ih godina s naglaskom na toksične efekte ovog elementa. 17 godina kasnije naučnici počinju da ukazuju na njegovu metaboličku funkciju i posledice nedostatka selena, čime počinje nova era istraživanja koja traje i danas.

U prirodi se pojavljuje u organskom (selenometionin i selenocistein) i anorganskom (selenit i selenat) obliku.

Kvalitetnom i uravnoteženom ishranom unosimo 70-100 µg selena. Apsorpcija se većim delom odvija u dvanaestopalačnom crevu (50-80%) i menja se u zavisnosti od oblika.

Apsorpcija anorganskog selena varira 50-100%. Organski selen se apsorbuje brzo i skoro potpuno (90%). Najbolja apsorpcija je u obliku selenometionina iz hrane životinjskog porekla.

Preporučene dnevne doze selena za zdravu odraslu osobu variraju u zavisnosti od geografskog položaja. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje 55 µg/dan. 

Selen se izlučuje urinom (60%) i fecesom (35%), a kod povišenog unosa i izdisanjem u gasovitoj formi. Rezerve se nalaze u obliku selenoproteina, a najviše se akumulira u eritrocitima, slezini, jetri i zubima. Dokazano je postojanje u testisima i spermi.

 

Koristan efekat selena

Selen je neophodan za sisare i više biljne vrste. 

Potreban je za biosintezu 25 različitih selenoproteina. U selenoproteine se ugrađuje u sklopu aminokiseline selenocisteina. 

Među najpoznatijim selenoproteinima su enzimi glutation peroksidaza (najvažniji i najzastupljeniji antioksidativni enzim u ljudskom organizmu), tioredoksin reduktaza i jodotironin dejodinaza

Ovi selenoenzimi uključeni su u metabolizam hormona štitne žlezde, regulaciju redoks stanja i zaštitu od oksidativnih oštećenja. Iako tačan mehanizam delovanja još nije potpuno razjašnjen, selenoenzimi zbog svoje antioksidativne uloge čine važan faktor u karcinogenezi i smanjenoj progresiji tumora.

Selen podstiče rad imunološkog sistema: stimuliše stvaranje antitela, povećava aktivnost Th ćelija, citotoksičnih T ćelija i NK ćelija.

Selen je uključen u rast ćelije, programiranu smrt ćelije i ćelijsku signalizaciju.

Menja metabolizam nekih toksičnih metala (kadmijum, olovo, arsen, živa) čime smanjuje njihovu toksičnost.

Potreban je za biosintezu testosterona, kao i za stvaranje i razvoj spermatozoida. Tkivo u testisima sadrži velike koncentracije selena i odgovorno je za kvalitet sperme i plodnost muškarca

Selen, kao sastavni deo glutation peroksidaze, štiti ćelijske membrane od oksidativnih oštećenja i zajedno s vitaminom E pomaže u očuvanju njihovog integriteta. Njihovom istovremenom primenom postiže se pojačano antioksidativno dejstvo pa se tako utiče na plodnost. 

Vitamini A, D i E podstiču apsorpciju selena.

Nedostatak selena

Nedostatak selena u ljudskom organizmu može dovesti do ozbiljnih bolesti različitih sistema: kardiovaskularnog, endokrinog, imunološkog, koštano-mišićnog, nervnog i reproduktivnog sistema.

Važnost selena za ljudski organizam uočena je 1979. godine kad je bolest Keshan povezana s nedostatkom selena u tlu na području Kine. Keshan i Kashin-Beck bolesti uočene su najpre kod žena i dece na tom području. Keshan bolest ogleda se u smanjenoj funkciji srčanog mišića, a pojavu Keshan-Beck bolesti karakteriše osteoartritis s oštećenjima hrskavice u zglobovima ruku i nogu.

Uticaj nedostatka selena na štitnu žlezdu uočen je pojavom endemskog kretenizma u nekim područjima Afrike. Karakteriše ga deficit joda i selena, hipotiroidizam, teškoće u razvoju i smanjenje intelektualne sposobnosti.

Nedostatak selena dovodi do povećane aktivnosti nekih virusa (Keshan bolest), a pokazalo se da selen kod osoba s hepatitisom B i C i inficiranih HIV virusom potpomaže odbranu organizma i tako usporava napredovanje bolesti.  

Studije su pokazale da nedostatak selena može dovesti do lošijeg raspoloženja i razdražljivosti, a čak se dovodi i u vezu s razvojem Alchajmerove bolesti.

Selen i štitna žlezda

Štitna žlezda je organ s najvećim udelom selena (0.2-2 µg/g tkiva). 

Selen je ključan u sintezi, aktivaciji i metabolizmu hormona štitne žlezde

Sastavni je deo enzima tiroksin dejodinaze koja je odgovorna za prevođenje hormona štitne žlezde tiroksina (T4) u njegov aktivni (trijodtironin, T3) i inaktivni (rT3) oblik. Nedostatak selena može dovesti do poremećaja u ravnoteži ovog procesa.

Velika važnost selenu daje se kod autoimunih bolesti štitne žlezde. Hashimotov tireoiditis je autoimuna bolest štitne žlezde koju karakteriše prisutnost antitela.

Antitela mogu biti usmerena na protein tireoglobulin ili na enzim tiroidnu peroksidazu, dve komponente neophodne za proizvodnju hormona. 

Različite studije izvršene na ispitanicima kojima su propisani lekovi za štitnu žlezdu (levotiroksin) pokazuju da suplementacija selenom u dozi 200 µg u trajanju od nekoliko meseci (tri i više) dovodi do značajnog smanjenja nivoa antitela (30-50%). Pacijenti su izjavljivali da im se poboljšalo opšte stanje organizma u odnosu na placebo grupu.

Nadoknada selena u toku trudnoće može biti korisna, pogotovo kod trudnica s prisutnim antitelima. Studije pokazuju smanjenje nivoa antitela i smanjenu pojavu nepravilnog rada štitne žlezde u postpartalnom periodu. Neke države, na pr. Nemačka, u svojim smernicama navode kao prevenciju postpartalnog hipotiroidizma suplementaciju selenom u dozi 200 µg ujutro u toku trudnoće i 12 meseci nakon porođaja kod žena s pozitivnim nalazom TPO antitela. 

Niske doze selena povezuju se i s pojavom uvećane štitne žlezde i nastanka tiroidalnih čvorova.

Kod Gravesove bolesti, oblika hipertiroidizma, pokazalo se da nadoknade selena kod pacijenata koji su na terapiji lekovima za štitnu žlezdu pomaže u bržem uspostavljanju njenog normalnog rada.

Selen u hrani

Količina selena u hrani zavisi od lokacije tla na kojem su biljke rasle i životinje živele. Određena je količinom selena u tlu u određenom području, vrstom tla, agro-klimatskim uslovima i geografskim položajem.

Najbogatiji izvor selena su meso, mlečni proizvodi, riba, morski plodovi, žitarice i orašasti plodovi. Brazilski orah sadrži 0.2-512 µg/g, pa treba biti na oprezu ako se konzumiraju mešavine orašastih proizvoda koje ga sadrže kako se ne bi premašio preporučeni dnevni unos selena. 

Bogati izvor selena čine jaja, kvasac, hleb,pečurke i beli luk.

Cink i selen

Cink je element koji je u tragovima uključen u velik broj enzimkih sistema. Uključen je u rast ćelije, polno sazrevanje, reprodukciju, prilagođavanje tami i zarastanje rana. Sudeluje u metabolizmu nekih vitamina i funkcijama čula (ukus i miris). Utiče na rad mozga. 

Cink i selen imaju ulogu u više od 300 metaboličkih reakcija u telu. Kao i selen, višestruko je uključen u imunološki sistem. 

Uicaj smanjenog nivoa selena i cinka:

  • dovodi do podložnosti oksidativnom stresu
  • povezuje se s upalnim bolestima creva
  • prolongira vreme potrebno za začeće
  • dovodi do povećanog intenziteta upale 

Štitnoj žlezdi je za pravilan rad, osim joda, potrebno i nekoliko drugih elemenata, uključujući selen, gvožđe, cink, bakar i kalcijum. Smatra se da cink, uz selen, ima ključnu ulogu u patogenezi Kashin-Beck bolesti.

Zaključak 

Selen je esencijalni mikronutrijent. Iako je naučnicima poznat već 200 godina, i danas je predmet brojnih istraživanja.

U prirodi se pojavljuje u anorganskom i organskom obliku. Apsorpcija se odvija u dvanaestopalačnom crevu, a najbolja je pri unosu organskog oblika selenometionina. Najbogatiji izvori selena u hrani su meso, riba, morski plodovi, brazilski orah i ostali orašasti plodovi i žitarice.

Selen je sastavni deo selenoproteina koji se ugrađuju u enzime potrebne za brojne fiziološke procese u organizmu. Najpoznatiji su glutation peroksidaza, tioredoksin reduktaza i jodotironin dejodinaza.

Selen utiče na rad kardiovaskularnog, imunološkog, koštano-mišićnog, nervnog i reproduktivnog, kao i endokrinog sistema. Naglasak je na njegovom uticaju na rad štitne žlezde. Sudeluje u regulaciji sinteze hormona štitne žlezde i povezuje se sa smanjenom količinom antitela kod Hashimotovog tireoiditisa.

Sinergističkim antioksidativnim delovanjem s vitaminom E štiti ćelije od oštećenja, a često se kombinuje s cinkom, mineralom kojem se takođe pripisuju antioksidativna svojstva i pozitivan uticaj na imunološki sistem.